Досадило ми да пишем увек исте сажетке и есеје по наруџби бирократа. Нека овај пут буде поетска и рефлексивна радна биографија.
.... Баш као на поклон неком свом
На Савиндан 1964. у старом породилишту у Бачкој Паланци, кажу, дођох на свет. Данас је Паланка знатно већа, али породилиште нема. Тај Савиндан је моје посебно обележје, мада сам после сазнала да је то био преурањен долазак на свет - мама повукла канту са угљем и за њом оста леден траг. Тог пролећа Дунав се излио па сам прве месеце свога живота, провела у Босни, на Уни, код маминих. Док нисам кренула у школу, сваке године ме остављала код својих по пар месеци не би ли олакшала себи посао у фабрици и пролећне радове на њиви. Тих боравака на Уни се не сећам, али када ми неко помене детињство увек га везујем за Босну и Уну. Удес је хтео да се Уна 90-их прошлог века улије у Дунав - сад су мамини углавном код нас и око нас. Неко ми је затурио детињство. Када смо пре пар година носили баку да је, по њеној последњој жељи, сахранимо уз мужа, са њом је похрањено и моје детињство на једној брини изнад потока који се улива у Уну, надомак Срба.
Основне школе се не сећам ваљда зато што данас у њој радим. Некад се звала Веселин Маслеша, од милоште звана Веселинка. Лепа зграда сама по себи - бивши римокатоличка самостанска женска школа, тзв. клостер. Дисциплина је у то време, па и на почетку мог радног века одговарала некадашњој намени зграде. Не сећам се кад је та дисциплина почела да личи на поправни дом, али одавно избегавам одморе да ме неко не сруши у ходнику. Када сам ја ишла у школу, било је по 5 одељења, данас их има 3 - 4, а становника дупло више. Не разумем. Ко или шта се множи кад деце нема? Себичност?
Методологија менталног склопа
Средњу сам завршила по Шуваревој реформи: 9. и 10. па онда усмерење - културолошки-библиотекарски смер. Нисмо имали уџбенике у том усмерењу, већином су нам диктирали. Али, те свеске боље су од многих данашњих уџбеника ако занемарим сопствени рукопис и опсесивно цртање очију по маргинама у том периоду. Много пута сам их преврнула кад сам почела да радим: и Историју писма, и Историју филма, и Савремено културно стваралаштво, и Психологију... Можда је то један од разлога што у свакој прилици браним добру класичну школу која се заснива на паметним и досадним предавањима, па ако је потребно - и диктирањима. Највише различитих видика отворила ми је баш школа која се на томе заснивала захваљујући занимљивим предметима, новим информацијама којима су ме засипали и инспирисали да мислим о записаном. Никада више нисам тако интензивно обилазила галерије, позоришта, биоскопе, разгледала изложбе и распредала о позоришту, компарацијама књиге и филма, ноћу читала забрањене књиге да би их проследила другима, исто тако гладнима читања... Чврсто сам уверена да успешан ђак не зависи од методологије коју владајућа педагошка теорија форсира, него од сопственог менталног склопа. Некима је све досадно, а некима је све глад и истраживање - то је цела мудрост. Неки уче и воле да уче, не бирајући средства, а неки се муче и друге муче.
Сновање мајстора старих заната
Сви су ме везивали за књигу и књижевност још од основне школе, само ја себе не. Мислила сам: шта ту има да се студира - читаш! Зато сам пожелела да студирам примењене уметности, али пошто их у Новом Саду није било, покушала сам около-наоколо, преко Академије, па да се пребацим после у Загреб на ентеријер. Није ми успело, али сам зачудо прошла чак два круга пријемног. Није било довољно, постојала су три. Филозофски факултет за нас је био нека врста природног наставка средње школе, те у другом уписном року упишем шта је остало непопуњено на Филозофском - историју. Никако ми није легла политичка историја, без задршке на догађајима, бездушно прелећући деценије и године, па сам следеће године попила своју судбину - уписала оно за шта сам мислила да нема шта да се учи -књижевност. Испоставило се да има шта да се учи. Две године сам читала по књигу дневно, било које литературе, да надокнадим изгубљено. Убрзано студирала и стекла трајну деформацију - од белетристике ретко шта могу читати има већ 15-20 година. Започнем и оставим, све ми то већ познато, или недовољно добро. Читам само оно за шта је потребна оловка у руци и оно од чега не могу да седим, него ме узнемирује и носи. Радњу не пратим никад, него мисаони ток аутора.
Да поново уписујем факултет, то никад не би била јалова наука као што је књижевна историја и наука о књижевности - за то су нас, наиме, спремили. Уписала бих нешто опипљивије, бар чисти језик - код нас су српски језик и српска књижевност, као нигде у свету, две одвојене катедре. Да ми је ова памет, наравно да бих ишла за својим првобитним сном - примењеним уметностима. Можда отуда станка од скоро три године пред крај факултета. испразни то јаловљење. Отуда и интересовање за средњовековну културу: књига средњег века је спој свих уметности, и примењених. Чини ми се чак и да пева. Па повез, ијао, који упошљава и руке и памет; где видиш шта си створио већ на крају дана! Недостаје ми неко рукотворачко стварање. За повез ми било касно, па сам почела да шијем завршила и курс ткања. Још нисам сашила ниједну књигу, али сам штошта изаткала и без разбоја. Но, сновање ми слабо па се нити распрше.
Промене долазе изнутра
За све године студирања нисам ни помислила да ћу да радим у школи. То ми је био посао тек мало бољи од свратишта на аутобуској станици. Отприлике као да ме неко врати на дечију памет. Помишљала сам на библиотеке, истраживачко новинарство, архиве... никада, али баш никада, на школу. Поред одбрана и заштита, педагогија и психологија, најгори предмет на факултету ми је био методика. Хоспитовање сам доживела као непатворену манипулацију децом. А запослих се од прве у школи и остах ту до данас. Брзо сам се свикла да мисија није везана само за оно што волимо или оно што радимо, него за оно што собом носимо. Више је ствар карактера, него посла. А карактер ми је такав да не могу двапут исто радити, а камоли годинама. Можда зато уносим промене и себи и другима. Посао никад нисам променила, ако не рачунам да сам предавала и веронауку и да сад радим у школској библиотеци. Све је то школа. После неких пет година покушала сам да пређем у средњу школу на први расписан конкурс, промене ради. Остала сам потпуно запањена одговором директорице да колеге, које ме, иначе, сви листом хвале јер препознају моје ђаке, никако не би волеле да ме имају у својим редовима. То је заиста горко искуство кад схватиш да те тапшу по рамену и честитају на рударски обављеном послу, али никако не би волели да се нађу с тобом у истом радном окружењу. Можда зато никад нигде нисам покушала тражити другачији посао. Правила сам промене изнутра, не мењајући место.
Посао бира људе
Кад сам почела да радим, дневник нисам знала ни носити, камоли уписати. Боље сам знала падеже у руском језику, него у свом, а за неке појмове из граматика основаца никад у животу нисам чула. Толико о факултету који нас спрема за школе. Уместо да викендом или бар на распустима завршавам Богословски институт који сам уписала, учила сам граматику, методику, педагогију... пуних пет година. Тад сам већ била толико затупљена прегледањима састава, контролних и свега осталог да сам почела да размишљам како да наставим школовање и окрепим мало ум. Тако дођох до постдипломских студија и усмерења на средњи век. Негде у то време, с одласком старог директора у пензију, докопах се и школске библиотеке. Сад сам уверена да посао бира људе - као да сам цео живот била у библиотеци. Кад ми је један бивши ученик једном дошао у кућу, само је прокомнетарисао: Код вас свуда као у библиотеци. Па, да, и ја сам тога постала свесна. И није толико важно да ли се баш стално чита и чита ли се колико би хтела и колико другима изгледа. Важно је да се стално нешто око књиге дешава, макар брише прашина кад ниси ни за шта друго. Библиотека као тоталитет.
Вероватно ћу из библиотеке у пензију, мада бих радо копала и по неким архивама од значаја, и ситнила слова по неким институтима. Што мање људи, што више папира! Није то зато што не волим људе, нити зато што не умем да пренесем знање, па ни зато што немам довољно такта, а немам га, него зато што знам да људском могу боље служити посредно, бавећи се нечим њиховим, ако је могуће - без њих.
Модри своде, не играм
Свашта бих могла привремено и по принуди радити, и радила сам. Најгори посао који сам радила јесте у фабрици воћа једног лета у Италији. Због људи, не због посла. Најнеморалнији посао који сам радила јесте држање приватних часова, јер то потпуно обесмишљава школу. Једно, ипак, никада не бих могла радити - односе с јавношћу! Некако сам навикла да читам, и кад идем, и кад само посматрам. Односи с јавношћу траже да се игра, а ја не знам да играм. Видим свачије кораке, знам и шта играју и какав траг остављају, али не умем да поновим, а ни не желим. Увек сам у искораку, раскораку, мимоходу, па и у празном ходу. Тешко пратим друге, а и други мене. Никада , па ни у времену где је тимско уигравање постало животни принцип, то нисам сматрала ни фалинком, ни предношћу, него, једноставно, обележјем. Док се уигрваша, ко зна колико сопствених корака и путева изгубиш. Бар онолико колико и ја губим кад сам у раскораку. Све се то некако нивелише.
Тако, као потпуно одсуство смисла за очекиване и научене кораке у складу са неким општим ритмом, треба схватити и овај покушај записивања еду-одисеје.